Patrijarsi i proroci

O KNJIZI

(REZERVISANO)

.

1. poglavlje
ZAŠTO JE BILO DOPUŠTENO DA SE GREH POJAVI?


„Bog je ljubav” (1. Jovanova 4,16). Ljubav je Njegova priroda i Njegov zakon. Tako je oduvek bilo i uvek će tako biti. „Visoki i uzvišeni, koji živi u večnosti” (Isaija 57,15), Onaj čiji su „putevi... večni” (Avakum 3,6), ne menja se. Kod Njega „nema promenjivanja ni menjanja videla i mraka” (Jakov 1,17).

Svako ispoljavanje Stvoriteljeve moći izraz je beskrajne ljubavi. Božja vladavina sadrži u sebi obilje blagoslova za sva stvorena bića. Psalmista kaže:

»Silna je ruka tvoja, i visoka desnica tvoja.
Blagost je i pravda podnožje prestolu tvojemu,
Milost i istina ide pred licem tvojim.
Blago narodu koji zna trubnu poklič!
Gospode, u svetlosti lica tvojega oni hode.
Imenom se tvojim raduju vas dan,
I pravdom tvojom uzvisuju se.
Jer si ti krasota sile njihove...
Jer je od Gospoda odbrana naša,
I od svetoga Izrailjeva car naš.«

(Psalam 89,13-18)

Istorija velike borbe između dobra i zla, još od trenutka kad je ona prvi put izbila na nebu pa sve do konačnog sloma pobune i potpunog iskorenjivanja greha, takođe je očigledno ispoljavanje ljubavi Božje koja se ne menja.

Gospodar svemira u svom dobrotvornom poduhvatu nije bio sam. On je imao Saradnika koji je mogao pravilno da shvati Njegove namere i da se zajedno s Njim raduje što su stvorena bića učinjena srećnim. „U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ona beše u početku u Boga” (Jovan 1,1.2). Hristos, Reč, jedinorodni Sin Božji, bio je jedno sa Večnim Ocem - jedno u prirodi, u karakteru i namerama - jedino Biće koje je moglo da prodre u sve Božje savete i namere. „I ime će mu biti: Divni, Savetnik, Bog Silni, Otac Večni, Knez mirni” (Isaija 9,6). Njegovi su „izlasci od početka, od večnih vremena” (Mihej 5,2). A Sin Božji - prikazan kao „Reč” - kaže o sebi: „Gospod me je imao u početku puta svojega, pre dela svojih (dela stvaranja), pre svakoga vremena. Pre vekova postavljena sam … kada je postavljao temelje zemlji; tada bejah kod Njega hranjenica, bejah mu milina svaki dan, i veseljah se pred Njim svagda” (Priče 8,22-30).

Otac je delovao preko Hrista i kad je stvarao nebeska bića. „Jer kroz Njega bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi i što se ne vidi, bili prestoli ili gospodstva ili poglavarstva, ili vlasti; sve se kroza nj i za nj sazda” (Kološanima 1,16). Anđeli su sluge Božje s kojih, dok na svojim krilima žure da sprovedu Njegovu volju, odsjajiva ona svetlost koja neprekidno sija sa Njegovog lica. Ali poglavar nad svima njima je Sin, Pomazanik Božji, „Sjajnost slave i obličja bića Njegova”, Onaj koji nosi „sve u reči sile svoje” (Jevrejima 1,3). „Presto slave, visoko mesto od početka” (Jeremija 17,12), bilo je boravište Njegove svetosti, a „palica pravde” (Jevrejima 1,8) je skiptar Njegovog carstva. „Slava je i veličanstvo pred licem Njegovim, sila i krasota u svetinji Njegovoj” (Psalam 96,6). „Milost i istina idu pred licem Njegovim” (Psalam 89,14).

Pošto je zakon ljubavi osnov Božje vladavine, sreća svih razumom obdarenih bića zavisi od njihove potpune saglasnosti sa Njegovim velikim principima pravde. Bog želi da Mu sva Njegova stvorenja služe iz ljubavi - da njihova služba proističe iz poštovanja prema Njegovom karakteru. Njemu nije po volji iznuđena poslušnost, stoga svima daje slobodu volje kako bi mogli da Mu služe dragovoljno.

Dok su sva stvorena bića priznavala savez ljubavi, vladala je savršena saglasnost u Božjem svemiru. Nebeske vojske nalazile su radost u tome što su mogle da ispunjavaju namere svoga Tvorca. Bili su srećni i ushićeni što predstavljaju odsjaj Njegove slave i odaju slavu i hvalu Njemu. I dok im je ljubav prema Bogu bila najsvetije osećanje, međusobna ljubav je bila bez pretvaranja i nesebična. Nikakav nesklad nije remetio nebesku harmoniju. Ali je u tom uzvišenom blaženstvu i sreći došlo do premene. Našao se jedan koji je zloupotrebio slobodu koju je Bog dao svim svojim stvorenjima. Greh se začeo u biću koje je Bog, pored Hrista, najviše cenio i koje je, pored Njega, imalo najviše sile i slave među stanovnicima neba. Lucifer, „zvezda Danica”, bio je prvi heruvim zaklanjač, svet i neokaljan. Stajao je u prisutnosti Velikog Tvorca i blistavi zraci slave koji neprekidno okružuju Boga izlivali su se i na njega. „Ovako veli Gospod: ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti i sasvim si lep. Bio si u Edemu, vrtu Božjem, pokrivalo te je svako drago kamenje … Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš; i ja te postavih; ti beše na svetoj gori Božjoj, iđaše posred kamenja ognjenoga. Savršen beše na putevima svojim od dana kad se rodi, dokle se ne nađe bezakonje na tebi” (Jezekilj 28,12-15).

Malo po malo, Lucifer je počeo naginjati samouzvišenju. Sveti spisi kažu o tome: „Srce se tvoje ponese lepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svetlošću svojom …” (Jezekilj 28,17). „A govorio si u srcu svom … više zvezda Božjih podignuću presto svoj … izjednačiću se s Višnjim” (Isaija 14,1.14). Iako je sva slava ovog moćnog anđela bila Božji dar, on je ipak počeo da je smatra svojim vlasništvom. Pošto nije bio zadovoljan svojim položajem, iako je bio cenjen više nego bilo koji pripadnik nebeskih vojski, usudio se da žudi za obožavanjem što pripada jedino Stvoritelju. Umesto da se trudi da sva stvorena bića najviši ideal privrženosti i vernosti gledaju u Bogu, on je nastojao da njihovu službu i odanost obezbedi za sebe. Žudeći pohlepno za slavom kojom je Večni Otac okružio svoga Sina, ovaj anđeoski knez je težio i za vlašću koja je bila prvenstveno pravo Hristovo.

Tada je savršena harmonija neba bila poremećena. Luciferova sklonost da umesto Bogu služi sebi, probudila je osećanje straha kod onih koji su slavljenje Boga smatrali najvišom dužnošću. U nebeskom savetu anđeli su raspravljali sa Luciferom. Božji Sin mu je ukazivao na veličinu, dobrotu i pravednost Stvoriteljevu i na svetu i nepromenljivu prirodu Njegovog zakona. Nebeski poredak utvrdio je sam Bog; odstupanjem od tog poretka Lucifer bi prezreo svoga Tvorca i sam sebe survao u propast. Ali opomena, upućena jedino iz neizmerne ljubavi i milosrđa, samo je još više izazvala duh protivljenja. Lucifer je dopustio da ljubomora i zavist prema Hristu potpuno ovladaju njime, i postojao je sve uporniji.

Osporiti Sinu Božjem pravo na vrhovnu vlast i time pobiti dokaze o Tvorčevoj mudrosti i ljubavi, to je postao cilj ovog kneza anđela. Tom cilju nameravao je da posveti sve energije svog moćnog duha koji je, iza Hristovog, bio prvi među stanovnicima neba. Ali Onaj koji želi da sva Njegova stvorenja imaju svoju slobodnu volju nije dopustio da iko bude zbunjen lukavstvom kojim je zavodnik pokušao da opravda pobunu. Pre no što je otpočela borba, trebalo je svima objasniti šta želi Onaj čija je mudrost i dobrota izvor svih njihovih radosti.

Car svemira je sazvao pre se sve vojske neba, da bi u prisustvu svih izložio pravi položaj svog Sina i pokazao Njegov odnos prema svim stvorenim bićima. Sin Božji deli Očev presto i slava večnoga, samopostojećeg, nestvorenog, Onoga koji ima život nepozajmljen okružuje i Njega. Oko prestola je bilo okupljeno ogromno, bezbrojno mnoštvo svetih anđela - „deset hiljada puta deset hiljada i hiljade hiljada”; najuzvišeniji anđeli, kao sluge i podanici, radovali su se svetlosti koja je se sa lica Božjeg izlivala na njih. Pred okupljenim stanovnicima neba Car je izjavio da niko, osim Hrista, Njegovog jedinorodnog Sina, ne može potpuno prodreti u Njegove namere, i da je samo Njemu dodeljeno da izvršuje silne savete Očeve volje. Sin Božji je izvršavao volju Očevu prilikom stvaranja svih nebeskih vojski i jedino Njemu, kao prema Bogu, pripada vernost i podanička odanost svih. Svoju božansku moć Hristos je ispoljio i prilikom stvaranja ove zemlje i njenih stanovnika. Ali u svemu tom On nije težio za vlašću niti se suprostavljao planovima Božjim uzdižući sebe, već je uzdizao Očevu slavu izvršavajući Njegove namere dobročinstva i ljubavi.

Anđeli su radosno priznali Hristovu vrhovnu vlast, poklonili se pred Njim i ukazali Mu svoju ljubav i najveće poštovanje. I Lucifer se poklonio zajedno s njima, ali se u njegovom srcu vodila, do tada nečuvena, žestoka borba. Istina, pravda i odanost borile su se protiv zavisti i ljubomore. Za izvesno vreme je izgledalo da uticaj svetih anđela deluje na njega. Dok su se pesme hvale i slave uzdizale u skladnim akordima hiljada radosnih glasova, izgledalo je kao da je zlog duha nestalo; neizreciva ljubav duboko je potresla celo njegovo biće; duša mu se, u skladu sa svetim osećanjima okupljenih, okrenula ljubavi prema Ocu i Sinu. Ali se ponovo ispunio ohološću i poneo sopstvenom slavom. Težnja za prevlašću ponovo je oživela i još više je zavideo Hristu. Visoke počasti koje su Luciferu bile ukazivane on nije cenio kao Božji dar, i one u njemu nisu probudile zahvalnost prema Stvoritelju. On se hvalisao svojom slavom i visokim položajem, i težio je da se izjednači sa Bogom. Nebeske vojske su ga volele i ukazivale mu poštovanje. Anđeli su se radovali što su mogli da izvršuju njegove naredbe, jer je on više od svih bio obdaren mudrošću i slavom. Sin Božji je ipak bio iznad njega, kao Onaj koji je u sili i vlasti bio jednak sa Ocem. On je delio sa Ocem sve i učestvovao u svim Njegovim savetovanjima, dok Luciferu nije bilo dozvoljeno da bude upućen u sve Božje namere. „Zašto Hristos treba da ima najvišu vlast?” - pitao se ovaj moćni anđeo. „Zašto se Njemu ukazuje veća počast nego Luciferu?”

Napustivši svoje mesto u neposrednoj Božjoj blizini, Lucifer je otišao među anđele da širi duh nezadovoljstva. Delovao je potajno, i za izvesno vreme je svoje prave namere krio pod izgledom strahopoštovanja prema Bogu. Počeo je da nagoveštava sumnju u pogledu zakona koji vladaju nebeskim bićima. Tvrdio je da su zakoni možda potrebni stanovnicima svetova, ali anđelima, kao višim bićima, takva ograničenja nisu potrebna jer im je (prema njegovom mišljenju) njihova mudrost dovoljan pokazatelj. Oni, navodno, nisu bića koja bi mogla da obeščaste Boga; sve njihove misli su svete; i stoga ne mogu da pogreše kao ni sam Bog. Uzdizanje Sina Božjeg da po časti bude jednak sa Ocem prikazano je kao nepravda prema Luciferu, koji je isto tako polagao pravo na počasti i obožavanje. Ako bi ovaj knez anđela zadobio svoj pravi, visoki položaj to bi - govorio je on - donelo veliku sreću svim vojskama anđela, jer bi on svim svojim podanicima dao potpunu slobodu. Međutim, ovako će izgubiti čak i onu slobodu koju su do sada uživali, jer je nad njima postavljen jedan apsolutni Gospodar i svi će kao zakleti podanici morati da poštuju Njegov autoritet. Tako su vešto i lukavo bile smišljene obmane koje je podli Lucifer brzo širio u nebeskim dvorovima.

Nije, međutim, bilo nikakve izmene što se tiče Hristovog položaja ili Njegovog autoriteta. Luciferova zavist, pogrešno predstavljanje i zahtevi da se izjednači sa Hristom nametnuli su potrebu da se izloži pravi položaj Sina Božjeg; ali to je bilo tako od samog početka. Međutim, mnogi anđeli su bili zaslepljeni sotoninim obmanama.

Koristeći se ljubavlju, odanošću i poverenjem koje su u njega imala sveta bića dok su se nalazila pod njegovim rukovodstvom, on je vešto usađivao u njihove misli svoje nezadovoljstvo koje oni nisu razaznavali. Lucifer je Božje namere prikazivao u lažnoj svetlosti - konstruišući ih i iskrivljujući tako da izazovu revolt i nezadovoljstvo. Vešto je navodio svoje slušaoce da izraze svoje osećanja; zatim bi takve izraze, gde god bi to moglo da posluži njegovom cilju, ponavljao kao dokaz da anđeli nisu potpuno saglasni sa Božjom vladavinom. Tvrdeći da je potpuno odan Bogu, uporno je isticao da menjati čitav poredak i zakone neba treba zato da bi se božanska vladavina učvrstila. Tako, dok je radio na tome da izazove protivljenje zakonu Božjem i da svoje nezadovoljstvo ulije u misli anđela koji su mu bili potčinjeni, on se prividno trudio da otkloni nezadovoljstvo i nelojalnost anđela prema nebeskom poretku. Dok je tajno podsticao neslogu i pobunu, veoma lukavo je nastojao da spolja izgleda tako kao da mu je jedini cilj da se sačuva odanost Bogu, sklad i mir.

Duh nezadovoljstva, podstican na ovakav način, izvršio je svoje zlokobno dejstvo. Dok nije izbila otvorena pobuna razdor se među anđelima širio neprimetno. Neki su sa odobravanjem gledali na Luciferove nagoveštaje usmerene protiv Božje vladavine. Iako su pre toga bili u potpunoj saglasnosti sa poretkom koji je Bog uspostavio, sada su postali nezadovoljni i nesrećni što ne mogu da proniknu u Njegove nedokučive savete; nisu bili zadovoljni Njegovom namerom da uzdigne Hrista. Takvi su bili spremni da se založe i za drugi Luciferov zahtev prema kojem je trebalo da se on u pogledu autoriteta izjednači sa Sinom Božjim. Ali oni anđeli koji su ostali odani i istinski se držali mudrosti i pravednosti božanske odluke trudili su se da ove nesrećnike ponovo osveste i usklade sa voljom Božjom. Hristos je bio Sin Božji; On je bio jedno sa Ocem pre no što su anđeli uopšte postojali. On je oduvek stajao s desne strane Ocu; Njegovo prvenstvo, toliko blagosloveno za sve koji su bili pod Njegovom blagonaklonom vlašću, nikad dotada nije bilo dovođeno u pitanje. Harmonija neba nikad nije bila narušena; čega radi sada treba da nastaje nesklad i nesloga? Samo anđeli koji su ostali odani Gospodu mogli su da sagledaju užasne posledice koje će proisteći iz razdora, i uz najusrdnije preklinjanje savetovali su nezadovoljnike da odustanu od svoje namere i da ostanu verni Bogu i odani Njegovoj vladavini.

Shodno svom božanskom karakteru i velikoj milosti, Bog je dugo imao strpljenja sa Luciferom. Duh nezadovoljstva i nelojalnosti nikad do tada nije bio poznat. To je bio potpuno nov elemenat, nepoznat, tajanstven, neobjašnjiv. Lucifer u početku i sam nije poznavao pravu prirodu svojih osećanja; jedno vreme se plašio da izrazi svoje misli i namere, pa ipak ih nije odbacio. On nije video kuda vodi njegov put. Međutim, bili su preduzeti svi napori koje je samo bezgranična ljubav mogla da uloži, kako bi se on osvestio i odvratio od svoje zablude. Pokazalo se da za njegovo nezadovoljstvo nije bilo razloga i on je bio naveden da uvidi kakve bi bile posledice upornog ostajajanja u pobuni. Uvideo je da je „Pravedan Gospod u svim putevima svojim, i svet u svim delima svojim” (Psalam 145, 17); da su božanske naredbe istinite i da je trebalo da ih kao takve prizna pred celim svemirom. Da je tako postupio, mogao je spasti i sebe i mnoge anđele. Tada još nije bio potpuno odbacio svoju pokornost Bogu. Mada je već bio napustio svoj položaj kao heruvim zaklanjač, da je pristao da se vrati Bogu, da prizna Tvorčevu mudrost i da se zadovolji mestom koje mu Bog odredi u svom velikom planu, mogao je biti ponovo vraćen u svoju službu. Došlo je, međutim, vreme za konačnu odluku; on je morao: ili da se potpuno pokori božanskoj suverenoj vlasti ili da pređe u otvorenu pobunu. On je skoro bio odlučio da se vrati, ali mu oholost to nije dopustila. Priznati da je bio u zabludi, da su njegove zamisli bile pogrešne i da se potčini autoritetu koji je prikazivao toliko nepravednim, to je bila isuviše velika žrtva za onoga ko je bio tako visoko cenjen.

Tvorac je, pun sažaljenja i nežne samilosti prema Luciferu i njegovim sledbenicima, nastojao da ih odvrati od bezdana propasti u koji su srljali. Međutim, Njegova milost je pogrešno tumačena. Lucifer je na Božje dugo strpljenje ukazivao kao na dokaz svoje nadmoćnosti. Tumačio je to kao znak da bi Car svemira ipak pristao na njegove zahteve. Kad bi anđeli čvrsto stali uz njega, tvrdio je Lucifer, oni bi jednog dana ostvarili sve što su želeli. Uporno je branio svoj stav i potpuno se upustio u veliku borbu protiv svoga Tvorca. Tako je Lucifer „svetlonoša”, učesnik slave Božje i čuvar Njegovog prestola, prestupom postao Sotona „neprijatelj” i Bogu i svim svetim bićima, postao uzročnik propasti onih koje je nebo poverilo njegovom vođstvu i brizi.

Odbacujući s prezirom argumente i usrdne molbe anđela koji su ostali odani Bogu, on ih je proglasio obmanutim robovima. Davanje prvenstva Hristu proglasio je aktom nepravde i protiv sebe i protiv svih nebeskih vojski i izjavio je da se više nipošto ne bi potčinio takvom napadu na njegova i njihova prava. Nikad više ne bi ponovo priznao Hristovu nadmoćnost. Odlučio je da polaže pravo na čast koja treba da mu se ukazuje i da preuzme vlast nad svima koji postanu njegovi sledbenici; svima koji su voljni da stupe u njegove redove obećao je novu i bolju vladavinu, vladavinu u kojoj će svi uživati potpunu slobodu. Veliki broj anđela izjasnio se da ga priznaje za svog vođu. Polaskan odobravanjem koje mu je bilo ukazano, ponadao se da će pridobiti sve anđele na svoju stranu, izjednačiti se sa samim Bogom, i ovladati svim nebeskim vojskama.

Anđeli koji su ostali odani Gospodu još uvek su preklinjali zavodnika i njegove jednomišljenike da se potčine Bogu i izložili im neizbežne posledice do kojih može doći: Onaj koji ih je stvorio može savladati njihovu silu i kazniti njihovu pobunjeničku drskost. Nijedan anđeo se ne može sa uspehom suprostaviti zakonu Božjem, koji je svet isto tako kao i sam On. Opominjali su sve da zatvore svoje uši pred Luciferovim obmanjivačkim razlozima i uporno su preklinjali njega i njegove sledbenike da se bez odlaganja obrate Bogu i priznaju svoju zabludu u pogledu Njegove mudrosti i autoriteta.

Mnogi su bili skloni da poslušaju ovaj savet, da se pokaju za ispoljavanje nezadovoljstva i da ponovo zatraže milost i odobravanje Oca i Njegovog Sina. Lucifer je, međutim, bio spreman za novu obmanu. Silni buntovnik je sada izjavio da su anđeli koji su se ujedinili s njim otilšli suviše daleko da bi se mogli vratiti, da on dobro poznaje božanski zakon i zna da im Bog ne bi oprostio. Izjavio je da bi svi koji bi se potčinili autoritetu neba bili lišeni svoje časti i degradirani sa svog položaja. Što se njega lično tiče, odlučio je da nikad više neće priznati Hristov autoritet. Jedini put koji je, prema njegovim rečima, preostao njemu i njegovim sledbenicima bio je: tražiti svoju slobodu, i silom zadobiti prava koja im nisu dana dobrovoljno.

Što se tiče njega samog, Sotona je tada već bio otišao zaista predaleko da bi se mogao vratiti. Ali sa onima koji su bili zaslepljeni njegovim obmanama nije bilo tako. Za njih su saveti i usrdno preklinjanje vernih anđela otvorili vrata nade; i da su poslušali, mogli su raskinuti Sotoninu mrežu i osloboditi se. Ali oholost, ljubav prema njihovom vođi i želja za neograničenom slobodom pretegli su, i molbe božanske ljubavi i milosti su konačno odbijene.

Bog je dopustio da Sotona produži svoje delo dok nezadovoljstvo nije sazrelo do otvorene pobune. Bilo je potrebno da se njegovi planovi razviju u potpunosti da bi svi mogli uvideti kakva je njihova prava priroda i kuda oni vode. Kao pomazani heruvim, Lucifer je bio veoma istaknut. Nebeska bića su ga mnogo volela i njegov uticaj na njih bio je veoma jak. Božja vladavina obuhvata ne samo stanovnike neba nego i svih svetova koje je On stvorio; i Sotona je odlučio da, ukoliko uvuče u pobunu sve nebeske anđele, produži da povuče za sobom i stanovnike svih planeta. Vešto je prikazivao ovo pitanje iz svog ugla, koristeći se varljivim zaključcima i laskanjem da bi osigurao uspeh. Njegova moć obmanjivanja bila je veoma velika. Ogrćući se plaštem laži, sticao je preimućstva. Svaki svoj postupak obavijao je takvom tajanstvenošću da je čak i anđelima bilo teško da raspoznaju pravi karakter njegovog dela. Sve dok se nije potpuno razvilo, njegovo se nezadovoljstvo nije moglo sagledati kao pobuna i nije izgledalo tako rđavo kao što je u stvari bilo. Čak ni anđeli koji su ostali odani Bogu nisu mogli u potpunosti razaznati njegov karakter ni sagledati kuda njegovo delo vodi.

Lucifer je svoja kušanja u početku postavljao tako da je on uvek ostajao nerazotkriven. Anđele koje nije mogao pridobiti potpuno na svoju stranu optuživao je za ravnodušnost prema interesima nebeskih bića. Upravo ono delo koje je sam vršio, pripisivao je onim anđelima koji su ostali odani Gospodu. Politika mu je bila prepredeno zbunjivanje argumentima u vezi s Božjim namerama. Sve ono što je bilo sasvim obično i jednostavno on je obavijao tajanstvenošću, i veštim izopačavanjem bacao sumnju na najjasnije Jehovine iskaze. A njegov visoki položaj, tako tesno povezan sa božanskom vladavinom, davao je njegovom izlaganju još veću snagu.

Bog je mogao da se koristi samo onim sredstvima koja su u skladu sa istinom i pravdom. Sotona je, međutim, mogao da se posluži laskanjem i prevarom - što Bog nikad nije mogao da učini. Pokušao je da falsifikuje Božju reč i da lažno prikazuje Njegov plan vladavine; tvrdio je da je Bog nepravedan što je i anđelima nametnuo zakon, i da, zahtevajući potčinjenost i pokoravanje svojih stvorenja, On u stvari samo nastoji da uzdigne Sebe. Stoga je postalo neophodno da se pred stanovnicima neba i svih svetova razjasni da je Božja vladavina pravedna i Njegov zakon savršen. Sotona je stvarao utisak da se on zalaže za dobro cele vasione. Pravi karakter ovog nasilnika koji je bespravno hteo da pretme vlast, i njegov stvarni cilj, morao je svima postati jasan. Njemu se moralo dati vreme da se svojim zlim delima sam razotkrije.

Odgovornost za neslogu koju je on lično svojim postupcima izazvao na nebu, Sotona je pripisivao Božjoj vladavini. Tvrdio je da su sva zla samo posledica božanskog upravljanja, i da je njegov cilj da popravi Jehovine uredbe. Zato je Bog dopustio da on ispolji pravu prirodu svojih zahteva i da na delu pokaže predložene promene u božanskom zakonu. Njegovo sopstveno delo moralo je da ga osudi. Sotona je od samog početka tvrdio da on nije pobunjenik. Cela vasiona mora videti obmanjivača u njegovoj pravoj boji, razotkrivenog.

U svojoj beskrajnoj mudrosti Bog nije uništio Sotonu čak ni onda kad ga je zbacio sa neba. Pošto je Bogu ugodna i prihvatljiva samo služba iz ljubavi, odanost Njegovih stvorenja mora se zasnivati na nepokolebljivom ubeđenju u Njegovu pravičnost i dobronamernost. Stanovnici neba i ostalih svetova, nespremni da shvate prirodu i posledice greha, ne bi u to vreme mogli da uoče Božju pravednost u slučaju da je odmah uništio Sotonu. Da je Sotona bio odmah zbrisan, mnogi bi služili Bogu više iz straha nego iz ljubavi. Uticaj obmanjivača ne bi bio uništen niti bi duh pobune bio potpuno iskorenjen. Za dobro čitave vasione kroz beskrajna vremena, bilo je potrebno da on potpunije razvije svoja načela, kako bi se optužbe protiv Božje vladavine mogle sagledati u svojoj pravoj svetlosti i kako bi pravda i Božja milost kao i nepromenljivost Njegovog zakona zauvek ostale van svake sumnje.

Sotonina pobuna treba čitavoj vasioni da posluži kao pouka za sva vremena - da bude večito svedočanstvo o prirodi greha i o njegovim strašnim posledicama. Ishod Sotonine vladavine, posledice koje je to imalo i na ljude i na anđele, trebalo je da pokažu kakvi se plodovi moraju očekivati kad se odbaci Božji autoritet. Trebalo je da se pokaže da od postojanja Božje vladavine zavisi blagostanje svih bića koja je On stvorio. Tako je istorija ove strašne pobune imala svim svetim bićima da posluži kao večita zaštita, sprečavajući ih da ne budu navedeni na ovakav prestup, i čuvajući ih od greha i kazne koju on donosi.

Onaj što vlada na nebesima Jedini vidi kraj još u samom početku - Jedini kome su tajne prošlosti i budućnosti jednako poznate; i Jedini koji, s one strane bola, tame i propasti prouzrokovane grehom, vidi ostvarenje svojih namera ljubavi i blagoslova. Iako je „oblak i mrak oko Njega - blagost i pravda” su „podnožje prestolu Njegovu” (Psalam 97,2). I to će stanovnici vasione - i verni i neverni - shvatiti jednog dana. „Delo je ove stene savršeno, jer su svi putevi Njegovi pravda; Bog je veran, bez nepravde; pravedan je i istinit” (5. Mojsijeva 32,4).